Poetski dodir Brača – Velin vaporon vrotili smo se svi

 

PUTI POVRATKA / Antonia Poklepović

Velin vaporon
vrotili smo se svi.
Misto nas je primalo u cudu:
“Hoćete koko ostat?!”
“Za posve!”,
odgovorili smo na svo grlo.
Otvoreni puti povratka
punili su škoje,
a oni su, odvikli od nos,
pucoli od sriće.

BROŠKI ČOVIK / Ivica Jakšić Čokrić Puko

Broški čovik je učinjen
od malo zemje
i puno kamena
A da ne bude tvard
Buog mu je udahu more.

KOLIKI JE BROČ / Ivica Jakšić Čokrić Puko

Po dužini: dokle škrapa muči.
Po širini: dokle muore zibo.
Po visini: dokle galeb kriče.
Po jubavi: dokle suza kane.

MRŠTI SE BRAČ / Drago Glamuzina

Mršti se Brač iza tvojih leđa
ne pada kiša,
ali ti si tužna i zaljubljena
a meni smetaju prsti muškarca
koji mi podrezuje kosu.
premda su mekani, topli i nježni
kao i prsti žene koja to inače
radi. Došla si vidjeti kako me
to ona dodiruje, htjela si znati
od kojeg je svijeta to zadovoljstvo,
malo, čisto i bezinteresno,
o kojem sam ti pričao,
a sad gledaš u zrcalu
kako raste moja zlovolja.
i uzimaš pramen svoje kose
i slažeš ga iznad usana u brk
i držiš ga tako
sve dok se ne nasmiješim.

ODLAZAK / Tin Ujević

U slutnji, u čežnji daljine, daljine;
u srcu, u dahu planine, planine.

Malena mjesta srca moga,
spomenak Brača, Imotskoga.

I blijesak slavna šestopera,
i miris (miris) kalopera

Tamo, tamo da putujem,
tamo, tamo da tugujem;

da čujem one stare basne,
da mlijeko plave bajke sasnem;

da više ne znam sebe sama,
ni dima bola u maglama.

SITIN SE / Mariana Plazibat (Mare Mala)

kal rečen lito
Rekla san šušur
Čelopek
Pukne črčojak
Kal rečen dož
Rekla san kaloda
Zacrni od škripa
Pukne grom
Kal rečen stina
Rekla san i piket
I maca I špica
Rekla san otac
Pukne i lito i dož
Pukne žica od gitare
Puklo bi i srce
Jer bi tilo da si vod

S LOŽE / Sanja Baković

vidiš li ti ono što vidim ja
razlomljen Mjesec kroz vitraje Gospe od Karmela
gleda nas, govori meni da ispružim noge sa Lože
dolje prema rivi.
da izdužim stopala u tamarise
možda me povuku za noge i ja se usidrim u portu
uz brodove Veli i Nono
vidiš li ti ono što vidim ja
da se u naš vidik stalno utiska novo
u slici ukupnoga
što nam se izručuje svakoga trenutka
vidiš li ti ono što vidim ja
da ništa nije ni počelo ni završilo
naše teme su druge a iste
opet se razlama Mjesec u jaje i kocku
kroz proreze mole crikve
vidiš li ti ono što vidim ja
čija je ovo slika
govorimo li istim jezikom
mi na južnoj strani Brača,
a pred nama hvarski kanal

SAMOĆA / Silvija Buvinić

Još ni ostala
svića bez uja
ni cviće bez vode
u matere
none
franone
sve u jednen čejadinu.
Dokle su bili dvo
jedon je drugega
koltivo,
pacijento,
jazik je mažino,
a sada
jedna polovica posteje
tepla,
drugo studena
jazik se prilipi
za nebo od just
nasto muk.
Nimo već
pijatoncih
ni punih katridih
soma ji,
a on sa slike
iz kvodra na zidu
govori:
Doj se kuraju
ćapoj snoge
da i ti
zojni cvit
ne bi osto
bez vode.

OTOK BRAČ / Vladimir Nazor

OTOČE BEZ KRUHA, ti ne znaš za usjeve, u kojima se klas zlati, mak crveni i različak modri, tvoji su žrnjevi i mlinovi tuđe žito mljeli. Plug po tebi ne ore; kosa ne psiče u dane žetve. Ipak si nahranio bezbroj svoje djece. Pretvaraš kamenje u meso, za glad ljudi; u travčice za glad stada; u sjemenke i bobulje, za glad ptica; i soliš hridine morske, za jezik požudni. Otoče bez kruha, ti mi dade prvu hranu, a ona bijaše slatka i krepka.

OTOČE BEZ VODE, izvori ne ključaju na tvojim proplancima, potoci ne teku niz tvoje klance.
Piješ rosu jutarnju i kišu noćnu, što ti je nose olujni oblaci, sinovi Jadrana i Mediterana.
Udaraju žitki malzovi o moj krov, teku – gloglotajući kroz žljebove, slijevaju se u cisternu, što je sam dubih i gradih, a srce mi raste od radosti s tog dara, koji dolazi s visoka.
Otoče bez vode, hvala ti, što me nauče žeđati i čeznuti za nečim čitav svoj život.

OTOČE BEZ PUTOVA, na tebi – čak i danas – ponajviše staze i prolazi drevnih ovčara i gonjača mazgi. Papci i kopita mrve kamen, ljudska ih noga brusi, omastivši ih pokatkada kapljama krvi. Al` se zato tvoji sinovi ne boje ni najtežih putova po širokom svijetu, onkraj Kanala i onkraj Oceana. Njihove su noge čvrste, obiknute kamenju i draču. Gaze bez straha po svim cestama i puteljcima odlaska i povratka. Otoče bez putova, ti me nauči, kako se hoda, ma kud bilo, neranjivih stopala i tvrdih gležanja.

DOMAĆA FILOŽOFIJA / Zlatan Jakšić

Život je škatula tabaka
koja se je počela praznit
čin si usta pomaka…

Život je i kulin od praščića
koji se nadije
cukra i papra i morodije,
svake drangulije
u njega se ulije
da lipo vonja
i da se ne možeš domislit
ko je čovik,
a ko karonja…

A čovik je provin u kotlu od rakije
bala i poskakije
doke ga odizdali grije,
a kad nestane fore
jubi relikuje i nosi torce…

A Bračanin je čudnovata šorta:
jedan cili život ne izajde iz porta,
a drugi se žvelto dočepa pašaporta
za partit put Amerike,
oklen se šaju rožaste kalcete
i škotofiši ka šterike;
di možeš postat pravi Amerikan
guloz na dolare i u klobuku delikan,
i pisat iz Antifogasta
da si naša puno bogatega tasta,
koji rabota
sa dva velika bota
i koji je na Pacifiku Kraj od tunih,

a nemiga mali od kužine
ča na Braču friga girice
i tuče krajen baštunih.