Jõ ko stõri mȉšĉanin ovȅga nãšega lĩpega mȉsta želĩ bi da se ovi nȁš lĩpi gȍvor ne zaborãvi.
Slušȍn ove nãše Bȍljane i zakljũĉi son da ovi nȁš lĩpi gȍvor pomȃlo izumȉre. Buȏl, ko i svãko drȕgo mȉsto, a nȃvlaš od kȁda je pȍĉje turȉzam di je sve vȅĉje mĩšonih matrimȍnijih i po nacijonãlnosti i po krãju iz kojȅga su duȏšli.
Ovi furȅšti, kako mĩ nazĩvjemo ove jȗde bȋli mȕški ili žȅnske, onȉ svoju dȉcu uĉīdȕ govorȉt onãko kako onȉ govȍridu, ĉa ni za čȕdise, nego je za pofȏlit.
Mȅne vȅĉje ĉȕdidu oni Bȍljani kojima je bȉžnuȏno, nuȏno i ĉȃĉa iz Bolȁ, a svoju dȉcu uĉīdȕ govorȉt gramatikȃlno, ĉa je za pofȏlit, ali je sramotȁ da se po bolskȕ u njȉhovu kȕĉu ne govȍri.
Sve me je strȏh da kad mĩ stȏri ȕmremo da ĉe snȃmi umrȋt i bolskȋ gȍvor. Zato jõ i ovo pĩšen kad bȕdu i do stuȏ gȍdišĉ Bȍljani ĉitȃli da vȉdidu kako su njȉhovi stõri nikȁda govorȉli. Ne mȉslin pīsȁt nikȋ lȋbar gȏĉicih jer nisõn zato ȕĉen jer ĉa jõ mȍgu napīsȁt koji sȍn zavaršȉ sȏmo pȗšku skȕlu, ne raĉunȏn i ona dvȍ rȃzreda gimnȃzije.
Mȉslin pīsȁt o nikȉma smȋšnima i mãnje smȋšnima stvȏrima koji su se dogojãli u nãšiemu lĩpemu mȉstu. Ako mi Buȏg do zdruȏvje napisāĉȕ ĉaguȏd o bolskȋn ȍbiĉajima kojȋ su nažãlost vȅĉ pomȃlo i zaborȃvjeni. Napīsȁt ču ništȍ o spȍmeniku kultũrie i još ĉaguȏd ĉa son ĉȗ od muȏga nuȏnota i od nãših stõrih.
PS. Prijepis prve stranice iz rukopisne ostavštine Jurja Vodanovića (1934. – 2006.)
© Sva prava pridržana, zabranjeno kopiranje u bilo kakvom obliku.
Zadnji komentari